Bog tata, evo je prošlo 23 dan otkako te nema. Došla sam ti reči, ma Bože, ja tek sada razumim da ti uopće nisi bija star. Oni sidi pramenovi u tvojoj kosi i ona dva siva roga na bradi bili su samo znaci briga koje si nosio. Je, kanda si čeka da tvoja Hrvatska postane punoljetna, pa da pođeš.

A ta '91., to se davno čini ta '91. godina koja je prominila sve nas, a vas branitelje najviše. Onda na jedanput si se počea gasiti, kopnija si pred našim očima, tako tiho, onda jopet brzo, oštro, duboko, gubija si na kilaži, borija se s dijabetisom, s glavoboljama, s PTSP-om, otkazali ti bubrezi, moždani udar, da bi ti na kraju srce doslovno puklo. I onda jedan dan tamo si poša, zna si ti di ideš, u onaj bolji, pošteniji svit, tamo na poljane, tamo di te čekaju tvoja brača, tvoja mrtva garda hrvatska.

Ma reci ti meni čača, ma jesi li se ti za ovo broija i darova najbolje godine života i riskira ono najvridinije što si ima za slobodu. Slobodu čiju? Tvoju, moju, našu? A ne, to ti je bilo za slobodu onih koji nas ruše od samog početka. Govoria si da će ovo biti najllijepša zemlja na svitu, a vi, vi koji ste je branili i odmah se odazvali, vi ćete biti najvridniji ljudi u njoj. Da će vas poštivat.

Moram li ja sad tebi reči čača, tu na tvom grobu, pogrišija si čača. Ne da vas ne cijene, ne da vas ne poštuju, oni vas guše, gaze, pljuju po vama. Vi ste samo brojevi, brojevi kojih se svi žele rišit. Za njih ste vi samo roboti koji su izvršili ovu ljigavu misiju. Je, je, kažem ljigavu a kako ću to drukčije zvat nego ljigavost, ako sve to rešetanje iz dana u dan, sve njihove poduhvate kojima vas lome i ostavljaju ka zviri, ka napuštene zviri da se borite sami sa sobom. Je, jeidno što je dobro, dali su vam pištolj kao ratnu uspomenu, trebalo je imati zlatnih metaka, ratni pljen, pa da se ubijete i da vas skinu sa tereta, sa fonda, jer vi ste ovu državu zadužili, na vas se puno troši.

E, moj pape! Istina, zadužili ste, ali svojim životima i svojom mladošću. A znaš li ti koliko se tvoje garde hrvatske ubilo, koliko ih je umrlo nakon rata. Kako žive, kako žive oni koji su još živi. Ili još bolje, da te pitam kako žive oni koji nisu bili. Bubaju li oni glavom od zid, ka šta si ti buba. Imaju li oni nočne more ka šta si ih ti ima? Ma je! Ma je li se oni osićaju prevareno, izdano, ka šta si se ti osića? A, čača? Imaju li njihova dica moje godine, jesu li i njima očevi umrli na rukama? Jesu li oni svjesni kako ovo nije država za koju ste se borili?

Dobro je, dobro je, dobro je, dobro je, neću, znan ja da ti sve znaš. A što ću, kad me boli čača, boli me, boli me tata, boli me ovo sve, moran ti reči. Moram ti ovo sve reči.

Pitaš kako smo mi. A kako smo mi, a kako smo mi, a loše. U kartan, u papirin provodimo ure i ure, vrte nas u krug. Kad donesemo ovo, e onda triba još ono. A moj tata koliko potvrda, dokaza, za što? A biće su i tebe tražili toliko potvrda, papira '91. Nisu! Znaš, oni su pogledali tvoje karte i kaže neki, neki stručni ljudi govoru da si triba dobiti viši čin od narednika. Znam, to sam i ja razumila iz onih papira. Narednik, e ne moraš ti meni govoriti, znan ja da su se činovi dilili šakom i kapom priko veze. Dobro, ti nisi ima vezu, nemaš ni čin, razumin ja to. Ah, nema veze, najvažnije da si ti bija čoviek, da si bija čovik i da su te svi volili.

E, moj heroju, ne miri se neko po njihovim činovima. A to ti je danas na cijeni, znaš. Dobro je, ti se ne brini, ja tebe volim takvog kakvi si bija, lipi moj hrvatski vojnik. Moj narednik. A znaš li tata da moramo dokazivati da to što si činija, da je to bilo zbog rata. Znaš li to? Ne možemo inaće ostvariti ni prava na tvoju mirovinu.

Razumim ja to najbolje, ali ne razumu oni koji bi tribali razumit, tamo u onim uredima, tamo ti ljudi koji radu, ništa ne znaju. Ne znaju da je objavljen natječaj za braniteljske stipendije. I njihov je posa da to objavljuju. Znaš, nemamo više pravo ni na povrat novca za knjige. Je, kaže mi žena koja tamo radi za ta pitanja, da oni nemaju stavku, zakon koji će definirat što sa djecom branitelja koji umru ili koji se ubiju. Rekla mi je da po njenom nemamo pravo na ništa. A bit će da mi nismo više ni dica branitelja i da ti nisi nikad ni bija branitelj. Je si li ti postoja? Čudni su ti ljudi, uooće ne razmu ono o čemu govoru. A da ti pravo kažen, nije ih ni briga, plaća ide, sutra je novi dan i dobro.

Znaš li ti tata zašto ja tebi ovo sve govorin, ovdi na tvom grobu, da me čuješ, da znaš za kakvi si se svit boria i za kakvu zemlju. Govorin ti ovo da čuje ona garda hrvatska koja je još živa, jer ako umrete i ako se ubijete, da znaju u kakvin će mukan ostaviti svoju obitelj.

A ne, ne čača, nije to isto, ko kan ste otišli u rat. Mi smo vas čekali il' žive il' mrtve, al' znali smo, znali smo da je to za Hrvatsku, za nas. Al' sad to više nije tako. Nemojte se predati, borite se gardo hrvatska, jer oni koji side u svojin foteljan, ne će njih pogoditi vaše samobojstvo, već vaša odluka da živite, da pokažete da niste pali, klonuli i da ne ćete odustat.

Ja tebi tata govorin ovo kako bi pokušala spasiti bar jednog od njih, bar jednog branitelja od smrti i kako se ne bi više dica budila bez svojih očeva. Govorin ti, govorin ti kako bi potakla gardu hrvatsku da se udruže, da se sastaju, da razgovaraju, da se podupiru, da se ne dile, jer oni su vas razbacali ka kuglice svakog u svoju osamu. Pustili da se sami glođete, preživljavate, da među vama bude i boljih i gorih.

Oni koji nisu mogli ni u podrumu stat, oni koji su pobigli, njih niko ne spominje, jer samo vi, vi koji ste '91. koračali po spaljenoj zemlji hrvatskoj, samo vi znate kako je to hodati užarenih stopala i samo vi znate kakav je osjećaj gorit za ideale, za Hrvatsku. Samo vi znate svoju bol koju nosite u sebi i samo vi sami sebe najbolje razumite. Živite, nemojte se dilit na ove i one, budite ka šta ste bili, budite naša garda hrvatska. Nemojte se dilit, nemojte se dilit radi nas, dice, radi nas vaše dice.

Moran ič i kažen ti ja ne ću odustat, ne ću tata da se zaboravi, ja tvoja kčer, a ustvari ja san ti danas došla reč, ako nisi zna, ako slučajno nisi zna, da ako umreš ili ako se ubiješ više nisi branitelj. Ne, dobro je, dobro je, ne ću više vikat, samo ti spavaj moja gardo hrvatska. E, moj heroju, ti znaš, znaš da te volin.

Sanja Knežević

Riječi su ovo Sanje Knežević koja je svu tugu za izgubljenim ocem, hrvatskim braniteljem Duškom Kneževićem, ali i nepravdama nakon njegove smrti, pretočila u dirljivu poruku - kad umreš, više nisi branitelj.

Supruga prerano preminulog Duška Kneževića, Željka, za portal Dnevno obratila se gorkim riječima i kroz suze:

- Prošle su dvije godine od njegove smrti. Imao je samo 44 godine. Ja ne mogu sakriti razočaranost i tugu jer Dušku koji je bio zapovijednik nisu ni svijeću zapalili na Dan mrtvih, a gubitkom njega, izgubila sam sve. Rekli su mi da je umro prirodnom smrću, a bio je ranjavan u Delnicama, gluh na jedno uho, dijagnosticiran PTSP... 60 % trajni invalid. Njegovo srce jednostavno je puklo od tuge. Evo, sada smanjuju mirovine, moja mlađa kćer nema pravo na stipendiju. Moja starija kćer koja je napisala ovo pismo, Sanja, završila je fakultet s odličnim ocjenama, ali nije u Puli za nju bilo posla. Njihov otac otišao je u rat kao divan čovjek s idealima, a vratio se oštećen. Ja samo čekam da moja mlađa kćer završi fakultet, a onda oko vrata stavljam štrik jer...sramim se što sam Hrvatica - grcajući u suzama rekla je Željka Knežević.