Dakako, Äovjeka ispuni ponosom kad vidi da je Zagreb i prije stotinjak godina bio ukljuÄen u svijet i dobro obavijeÅ¡ten: u vrijeme kad nije bilo ni radija ni televizije, novine su bile jedini izvor vijesti, pa tko je htio iÅ¡ta znati, morao ih je pažljivo Äitati. A zbroj tih novina bio je onda kao nekakav tadaÅ¡nji internet.
I upravo je taj zbroj meni privukao pažnju. Upitao sam se, naime, na koji su se naÄin te novine nudile gostima kavane, jer radilo se, kao Å¡to smo vidjeli, o priliÄnoj koliÄini papira. A onda sam postao svjestan da to zapravo znam, jer sam kavanu Corso svojedobno i sam poznavao, pa sam u njoj Äak i novine Äitao. Bilo je to, doduÅ¡e, u doba njezine dekadencije, Å¡ezdesetih godina, a novine koje sam Äitao nisu bile svjetske, nego domaće, Borba, Politika, Vjesnik i te stvari. Ali naÄin na koji su stavljane na uvid publici bio je isti kao i nekad.
Postojala je, naime, na zidu duga vjeÅ¡alica s mnogo klinova, koja je možda izvorno bila namijenjena za kapute, ali joj se svrha s vremenom promijenila. Na toj klinÄanici bile su jedne pokraj drugih povjeÅ¡ane razliÄite novine. A da bi se mogle objesiti, morale su biti stavljene na osobit okvir, na kojemu su se i Äitale. O tome okviru želio bih vam neÅ¡to reći.
Bio je on naÄinjen od bambusa ili od drvenih Å¡ipki, a u svakom sluÄaju formirao je ovelik kvadrat, ili možda uspravljeni pravokutnik. Kroz njega je prolazila samo srediÅ¡nja os, koja je na donjem kraju zavrÅ¡avala ruÄkom Å¡to ju je ÄitaÄ držao u ruci. Bila je tu takoÄ‘er žica, uz pomoć koje su se novine priÄvršćivale na okvir. Ta je sprava, moram vam reći, bila živa zgoda.
Jer listovi su tada bili priliÄno velika formata, pa da biste ih raskrilili, morali ste jako raÅ¡iriti ruke, a od toga bi vas vrlo brzo zaboljeli miÅ¡ići. A s okvirom je to bilo mnogo lakÅ¡e: okvir je novine držao raskriljenima, a vi ste sve skupa pridržavali jednom rukom, koja je mogla biti u kakvu udobnu položaju. Ljudi su Äitali novine iskljuÄivo na taj naÄin i bez okvira nije se mogla zamisliti pristojna kavana.
Ali ne samo kavana, nego isto tako ni brijaÄnica ili zubarska Äekaonica. Gdje god je trebalo nekako prekratiti vrijeme, nalazili ste te okvire i na njima novine. Lako je zamisliti da nije bio mali posao sve to svakoga jutra priÄvrstiti na okvir i svake veÄeri opet skinuti. Ali nitko nije zbog toga gunÄ‘ao, jer se znalo da je rijeÄ o važnoj stvari.
I sad, dok sam Äitao onu reklamu za kavanu Corso, pokuÅ¡avao sam se sjetiti kad su ti okviri zapravo nestali i zaÅ¡to. Pomislio sam u prvi mah da su nestali zato Å¡to se u ugostiteljskim lokalima, u Äekaonicama i na drugim sliÄnim mjestima, viÅ¡e ne Äitaju novine. Ali kad sam naÄinio malo terensko istraživanje, doÅ¡ao sam do neobiÄna zakljuÄka: novine i dalje postoje u javnim prostorima, Äak bi se moglo reći da ih nalazimo u priliÄno velikom izboru, jer sad su se dnevnim listovima pridružile joÅ¡ i kojekakve kolorirane revije. U frizerskim salonima, u kafićima, kod kozmetiÄara, svuda po staklenim stolićima stoji izbor iz novijega tiska. Ali nigdje nema onih okvira. Oni kao da viÅ¡e nikomu ne trebaju. Upitao sam se o Äemu je rijeÄ.
Pa mi je onda palo na pamet da je možda posrijedi posve tehniÄka stvar: novine danas imaju mnogo manji format nego Å¡to su ga imale nekad, pa možda zato viÅ¡e nikomu ne treba pomagalo. Ali lako sam se uvjerio da to nije pravi odgovor: pokuÅ¡ao sam neko vrijeme držati ove danaÅ¡nje novine raskriljene bez presavijanja, i ustanovio sam da je to priliÄno neudobno. Okvir bi, dakle, i sad dobro doÅ¡ao; pa zaÅ¡to ga onda nema, zar su ljudi zaboravili na njega, ili im se Äini da zauzima previÅ¡e mjesta?
Dok sam tako provodio svoj eksperiment, opazio sam da novine koje držim u rukama uopće ne Äitam. A nisam ih Äitao zato Å¡to sam zaÄas bio gotov sa sadržajem onih stranica Å¡to sam ih otvorio: naslovi su bili krupni, fotografije velike, a Älanci su bili mikroskopski, pa se i nije imalo Å¡to Äitati. Okrenuo sam stranicu i poÄeo Äitati ondje, ali sam i tu zavrÅ¡io prije nego Å¡to su me ruke zaboljele toliko da bih morao spustiti novine. A dok sam okretao i treću stranicu, puklo mi je pred oÄima: rijeÄ je jednostavno o tome kako se danas novine Äitaju i joÅ¡ viÅ¡e o tome kako se piÅ¡u.
Jer nekadaÅ¡nje novine – one Å¡to ih je svaki dan dobivala kavana Corso – bile su posve drukÄije od danaÅ¡njih. U njima je tekst bio apsolutni gospodar: fotografije su tada bile rijetke, a naslovi su bili mnogo manji nego sad, nije joÅ¡ bilo tabloida u pravom smislu rijeÄi. Zato su Älanci bili dugi, komentari opÅ¡irni, a vijesti prepune pojedinosti. Pa ako se joÅ¡ uzme u obzir da se Äesto i tiskalo priliÄno sitno, bit će jasno da se Äovjek na onim stranicama koje ga zanimaju zadržavao priliÄno dugo. A ako se zadržavao dugo, onda mu je trebalo i pomagalo koje će mu pridržavati novine.
A kako je danas? Nema viÅ¡e dugih Älanaka i nema sitnoga tiska. Novine su već od sama poÄetka zamiÅ¡ljene tako da se mogu proÄitati brzo, u vozilu javnoga prometa, izmeÄ‘u dva zalogaja u kantini, na klupi u parku. A Å¡to je joÅ¡ važnije, zamiÅ¡ljene su tako da Äovjek nakon Äitanja ima osjećaj da se informirao, premda jedva da je iÅ¡ta doista doznao. A sve to zbog toga Å¡to se i naÅ¡ odnos prema svijetu promijenio: sve je manje stvari koje nas u njemu doista zanimaju, sve je manje stvari do kojih nam je doista stalo. Pa zaÅ¡to da onda o njima Äitamo?
Jedino Å¡to me tjeÅ¡i, to je okolnost da ljudi ipak prate novine, ali putem interneta, u elektronskom obliku. Pa mislim: možda će jednoga dana u kavanama i brijaÄnicama biti dostupni tableti s kojih ćemo moći Äitati dnevne listove. A možda se pojavi i kakav zgodan okvir za njih?
Pavao PavliÄić, Vijenac
|
