Zašto napominjem "za nas interesantno"? Da Thompson ima
pravo na žalbu znali smo i bez ove upute, jer tako stoji
u samom dokumentu kojim se odluka o zabrani objavljuje i
obrazlaže. U obrazloženju je naveden incident na
Thompsonovom koncertu u Luzernu, i to sa potpuno krivim
prikazom. Neki članovi Hrvatske kulturne zajednice (HKZ)
prisustvovali su koncertu i bili su spremni svjedočiti
istinu, a to znači u korist Thompsona. Obzirom na to,
ali i na našu prisutnost u Švicarskoj, poznavanje jezika
i iskustvo sa švicarskim sudovima, pokušali smo doći u
kontakt sa Thompsonom nudeći mu općenito našu pomoć,
naravno bez ikakve nadoknade. Razgovarali smo sa
njegovim menadžerom, koji je prvotno bio oduševljen.
Međutim, mjeseci su prolazili, a Thompsonu nije stiglo
službeno uručenje zabrane, koja je iz Švicarske bila
upućena diplomatskim putem. Za uručenje se očito nitko u
Hrvatskoj nije smatrao odgovornim, ili su odgovorni
namjerno zatezali kako bi naškodili Marku Perkoviću.
Uzgred rečeno, na tu se je sporost naših ustanova
osvrnuo i fedpol u jednom dopisu na nas.
Bilo kako bilo, Thompson, ili njegov odvjetnik, nije
bio spreman poslati žalbu prije nego mu se službeno
uruči zabrana, iako su o toj zabrani cvrkutali već svi
vrapci na krovovima. S druge strane HKZ je smatrala da
se mora reagirati, i to čim prije to bolje, ne samo
zbog Perkovića samoga, nego prije svega zbog hrvatskih
interesa općenito, a ugleda hrvatskog iseljeništva u
Švicarskoj posebno. Naime, iz obrazloženja zabrane
proizlazi ono što nam srpsko-anglicistička propaganda
uvijek pokušava imputirati: "mi smo krajnje
nacionalistički, skloni nasilju i prema tome nazadni i
nekulturni". Pri tome, obrazloženja stoje juristički
na vrlo tankim nogama, jer su paušalna, bez ikakvih
dokaza, napisana na osnovu krivotvorenog i prema tome
neprovjerenog prijevoda njegove pjesme Bojna Čavoglave
i na osnovu neprovjerenih izjava privatnih osoba
nesklonih Thompsonu.
Ne čekajući
na odluku M. Perkovića kada i hoće li se na zabranu
uopće žaliti, jer i takove signale smo primili, HKZ je
u prosincu 2009. uputila žalbu na Pravnu i žalbenu
ustanovu (Rechts- und Beschwerdedienst) u sklopu
saveznog ministarstva za pravo i policiju
(Eidgenössisches Justiz- und Polizeidepartement EJPD).
Prije nego se žalba uzme u postupak, utvrđuje se jesu
li ispunjeni formalni uvjeti: je li žalba uručena u
propisanom roku i je li žalbenik, koji je u našem
slučaju udruga i nije identičan sa osobom na koju se
sporna odluka odnosi, uopće legitimiran za podnošenje
žalbe. Kao dokaz legitimnosti HKZ-e naveli smo
slijedeće:
- U statutu udruge je navedena njezina svrha:
poticanje prijateljstva i razumijevanja između Hrvata
i Švicaraca, te upoznavanje članova udruge sa
švicarskom kulturom, a Švicaraca sa hrvatskom. Odluka
o zabrani ulaska Marka Perkovića u Švicarsku, a
posebice njezino obrazloženje, stoje u suprotnosti sa
tom svrhom. Tako smo, primjerice, pozvali gosp. Marka
Perkovića na tradicionalni Hrvatski bal 16. siječnja
2010. Odlukom smo posebno pogođeni i zbog toga
podižemo žalbu protiv nje.
- Mnogi Hrvati su nas telefonski kontaktirali i
spontano zamolili da nešto poduzmemo protiv te odluke.
Kako bi to nezadovoljstvo dokumentirali, zamolili smo
ih da nam to dostave pismeno. Iako su mnogi izrazili
bojazan zbog mogućih neugodnosti, do sada je poslano
600 potpisanih protestnih pisama, a stalno im se
pridružuju nova (opaska: totalno ih je stiglo 5.783).
To nam daje dodatnu legitimnost za podnošenje žalbe u
ime Hrvata u Švicarskoj. Marko Perković redovno
održava koncerte u Švicarskoj, koji su vrlo popularni
i dobro posjećeni, i to ne samo od Hrvata nego i od
njihovih švicarskih prijatelja i poznanika. Ta bi
kulturna izmjena odlukom o zabrani bila onemogućena.
Odluku EJPD-a glede ispunjenja
formalnih uvjeta nedavno smo dobili. Iz nje saznajemo
da je odluka o zabrani (izdana 25.09.2009.) Marku
Perkoviću bila uručena tek 28. siječnja 2010. putem
hrvatskog ministarstva za vanjske poslove. U odluci
EJPD-a stoji da je HKZ ispoštovala rok. Što se tiče
legitimnosti, udruga mora ispuniti tri uvjeta da bi
imala pravo na žalbu: prvo, mora biti juristička
osoba, drugo, njezini statuti joj moraju omogućiti
zastupanje interesa članova u spornom pitanju i treće,
sporna odluka mora za većinu, ili veliki broj njezinih
članova, značiti osobnu štetu. EJPD u svezi sa trećim
kriterijem naglašava da nije dovoljan javni interes
nego osobni. Kad se radi o zastupanju samo javnog
interesa onda se govori o popularnoj žalbi
(Popularbeschwerde) i takva prema odluci savezog suda
(Bundesgericht) nije dopuštena. U našem slučaju HKZ
ispunjava prvi i drugi uvjet za žalbu. Ispunjenje
drugog uvjeta je zaključeno na osnovu gore citiranih
argumenata. Međutim EJPD smatra da naši članovi nisu
neposredno i osobno ugroženi odlukom nego da su
povrijeđeni u smislu javnog interesa. To znači da
treći uvjet nije u potpunosti ispunjen. Osim toga,
činjenica da je osoba (Marko Perković) na koju se
odluka donosi, u međuvremenu također podigla žalbu,
što znači da će se valjanost odluke u svakom slučaju
juristički preispitati, prevagnula je u odluci da HKZ
nije u potpunosti ispunila uvjete za žalbu i prema
tome žalbeno vijeće je ne će uzeti u razmatranje.
Obzirom da je interes HKZ na poništenje odluke
djelomično opravdan, EJPD je odustao od novčane
nadoknade.
Takvom odlukom nismo nezadovoljni, u
stvari su naša očekivanja ispunjenja. Podigli smo
prašinu i svratili pozornost na nepravednost odluke. U
svom pismu EJPD-a citira naše argumente protiv odluke
o zabrani iz čega proizlazi da su ih pomno pročitali.
Većina tih argumenata je preuzeta iz protestnog pisma,
nadopunjenja novim i podkrijepljena dokazima.
Tako smo za dokaze da se nije radilo o građanskom
ratu, znači pobuni lokalnog srpskog stanovništva, nego
o agresiji Srbije i Crne Gore, namjerno naveli
izvještaje švicarskog tiska. Ovdje neke citiramo kako
bi podsjetili nas i naše švicarske prijatelje da je na
početku rata, prije britanske propagandne ofenzive,
bilo u Švicarskoj i objektivnog izvještavanja o
agresiji na Hrvatsku.
Badener Tagblatt, 23.11.1991.,
"Vukovar und die Evakuation der Kroaten" von Arthur
Meyer:
".Das war keine Evakuierung; das war eine
Vertreibung. Dem Treck psychisch und physisch
gebrochener Menschen, verzweifelter Alter und
verstörter Kinder, folgten mit kreischenden Ketten im
Schlamm der aufgerissenen Strassen die Panzer der
grossserbischen "Volksarmee" auf dem Fuss, ihre Rohre
auf den traurigen Zug vor ihnen gerichtet. ... Das ist
kein Bürgerkrieg mehr, das ist die Endphase eines
Eroberungskriegs gegen Kroatien... "
Badener Tagblatt 05.12.1992, "Wir sind
dabei gewesen" von Hans-Ueli Sonderegger:
".Es waren Panzer und Flugzeuge, die Mittel
offensiver Kriegsführung, die im Sommer 1991
friedliche Städte und Dörfer Sloweniens und Kroatiens
beschossen. Es waren Artilleriestellungen der
serbischen, sogenannten
Bundesarmee, die während Monaten gnadenlos, aber
systematisch auf Vukovar und Osijek einhämmerten, ihre
kroatischen Bevölkerung als Geiseln hielten, bis zur
Kapitulation der kroatischen Verteidiger. Das war
nicht Beirut, das war, wenn schon weit eher
Stalingrad. Waffenstillstand und Uno-Truppen dienten
dann zur Sicherung der serbischen Beute. Der Krieg in
Jugoslawien war von Anfang an ein Eroberungskrieg....
Grossserbien hiess das Ziel... "
Tages Anzeiger 16.11.1991,
"Anerkennung von Realitäten" von Peter Fürst:
".1991 werden mitten in Europa Napalm- und
international geächtete Splitterbomben eingesetzt. 400
000 Menschen sind auf der Flucht, Tausende getötet,
verstümmelt vergewaltigt. Städte, Dörfer, Häuser-
zerschossen, geplündert, abgebrannt. Noch ist das, was
viele seit langem befürchten, nicht eingetreten: die
Ausweitung des Krieges auf Bosnien Herzegowina. Die
serbische Armee lanciert viele ihrer Angriffe auf
Kroatien aus dieser Republik aus.".
Sonntags Zeitung, 19.01.1992,
"Kroatien: Greueltaten der jugoslawischen Armee" von
Ursula Zenger:
"Die jugoslawische Bundesarmee hat zusammen mit
serbischen Freischärlern systematisch kroatische
Dörfer zerstört und Menschen auf grausamste Weise
umgebracht. Zu diesem Schluss ge-langte ein
internationales Beobachterteam, das im kroatischen
Kriegsgebiet den Vorwürfen von
Menschenrechtsver-letzungen nachging."
Ne žalimo truda koji smo uložili u
ovu akciju, ali žalimo što nije bilo više udruživanja
snaga. Željeli smo protestno pismo uručiti zajedno sa
jednom značajnom udrugom, ali je ona odbila
sudjelovanje. Smatramo da bi i suradnja sa
Thompsonovom ekipom značajno poboljšala šanse za
uspjeh njegove žalbe, jer smo skupili mnogo dokaznog
materijala i svjedoka. Razočarali su nas i mnogi koji
se smatraju intelektualcima, ali nas nije razočarao
običan hrvatski čovjek.
Na kraju krajeva brojka od 5783
potpora našoj akciji govori sve.
Piše Osvin
Gaupp
08.08.2010.
NEVJEROJATAN ODAZIV
Bilo je potrebno samo
nekoliko tjedana da se vijest o našoj akciji
prikupljanja potpisa za ukidanje zabrane ulaska u
Švicarsku Marku Perkoviću Thompsonu proširi cijelom
Švicarskom, pa i dalje. Prvo smo bili zatrpani
elektronskim porukama, a onda su slijedila pisma.
Ljudi su i sami prikupljali potpise i dostavljali nam
skupne liste.
Rado bismo svakom ponaosob rekli hvala, ali to
jednostavno nije moguće, jer podršku je dalo vas
5'783
Stoga, drage Hrvatice i Hrvati,
molimo vas, akceptirajte
naše srdačno i veliko HVALA na ovaj skroman način.
DOSADAŠNJI KORACI HRVATSKE KULTURNE
ZAJEDNICE u slučaju "Marko Perković - Thompson":
1. izjava za HRVATSKI LIST
2. poziv na prosvjed
3. protest upućen na fedpol
4. žalba na fedpol i primljeni odgovor (vidi gore)
5. oni su nas napali
6. mnogi su nas hvalili
7. i opet Tihomir Nuić |
